Ходочашћа

СВЕТОГОРСКЕ СТАЗЕ (3): ХИЛАНДАР, ВЕКОВНИ „КАНТАР СРБИЈЕ” И „БАРОМЕТАР НАРОДНОГ БИЋА”
Огањ прочишћења и покајања
Да ли је ватра која је у марту 2004. захватила српску царску лавру на Светој Гори иста она која годинама већ букти у отаџбини, односећи људе и светиње, земље и столећа? Свети манастир, као духовни темељ српског народа, од постанка је делио судбину отаџбине. Како некад, тако сад

Пише: Мишо Вујовић

На врхунцу моћи српске средњeвековне државе Хиландар је имао преко 30 метоха, 360 села, велика имања, на стотине хектара шума, пашњака, ораница... Српска царска лавра по богатству се мерила с омањом државом. Свети владика Николај није случајно забележио да је Хиландар кантар Србије. Судбину отаџбине вековима, као и данас, делио је и свети манастир као духовни темељ српског народа. Када је почетком марта 2004. букнуо пожар, митропoлит Амфилохије је, на згаришту ватром опустошених конака, аутору ових редова изјавио:
„Нисмо се надали да ће огањ који годинама букти у отаџбини, односећи људе и светиње, захватити и Хиландар. Очито да је тај огањ чудним путем, као Божје знамење, стигао до Хиландара. Надајмо се да ће тај огањ овде бити огањ прочишћења, препорода и покајања. Огањ промене. Хиландар као барометар народног бића и овим својим великим страдањем учествује у страдању својега народа...”
Турска освајања нису мимоишла ни једину монашку државу на свету. Света Гора под отоманску власт привремено пада око 1403. године, да би у сталном ропству остала од 1430-1912. године. Хиландар дели судбину светогорских манастира, који се од ропства бране својим јединим оружјем – уздизањем молитви и покајања према Господу и Заштитници Светогорској.
Султан Орхан ферманом присваја целокупну имовину светогорских манастира. Освајачи из перивоја Пресвете Богородице односе многе вредне реликвије. Током турске владавине Светом Гором, хиландарски монаси походе православне народе, стижући и до Русије. Руски императори, међу којима предњачи Иван Грозни, помажу српску светињу. Хиландар 1556. године на дар у Москви добија Подворје.
На турски зулум, отимачине, пљачке, разбојништва, убиства, калеме се и друге невоље. Године 1722. у великом пожару нестаје стара манастирска библиотека. Огањ је прогутао све од пирга Светог Саве до пирга светог Георгија. Монашке келије претворене су у пепео. И Србија је у то време била спаљена, опустошена, народ је у збеговима бежао из једног у друго ропство.
У помоћ Хиландару притиче Карловачка митрополија. Митрополит Вићентије Поповић скупља помоћ. Четири године касније, ватра, мањих размера, захватила је манастирску трпезарију. Уништен је део фресака монаха Георгија Митрофановића. Хиландарци се не предају. Граде, обнављају, живопишу.
У отаџбини обесни Турци ложе старе рукописе. На Врачару спаљују мошти првог српског просветитеља. Интензивно се брише памћење, уништавају тапије, горе корени... Насилним укидањем Пећке патријаршије долази до великих миграција и сеоба. Почетком XVII века у Хиландару борави око 800 монаха.
Хиландарски црнорисци, подвигом и молитвом не посустају. Граде, дозиђују. Смерно плету Христов венац и поред зулума бахатих агарјана.
„И у пусте дане народнога слома”, како пева Ракић Јефимији, чији се вез од злата и срме дарован манастиру и данас тамо налази, хиландарци, у духу поруке Деспота Стефана, „плету своју песму”.

НАЈТЕЖЕ ОД ПОСТАНКА

Монах Ђорђе Митрофановић обнавља живопис манастирске трпезарије. Светитељи сијају са древних зидина, разбијајући таму ропства. Падом српске државе у турско ропство настаје дуги период одвојености Хиландара од матице. У време султана Абдул Убуда, с краја XVIII века, Хиландар као гранични манастир постаје турска војна караула. Многи монаси су због тога напустили манастир. Уз продор Бугара, долази период презадужености и велике духовне кризе. Покидане везе са матицом донеле су многе невоље. Бугари, преузевши управу над манастиром, почињу немилосрдно да арче иметак преостао од турског зулума. Поједини бугарски монаси бавили су се лихварењем и зеленаштвом, о чему су у манастирском архиву сачувани трагови.
Из библиотеке и ризнице нестају вредни рукописи и реликвије. Руски архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Хиландару 1845. „за успомену” је из Мирослављевог јеванђеља, тог рукописа непроцењиве вредности, истргао једну страницу.
У XVIII веку долази до велике промене етничке структуре манастирског братства. Доситеј Обрадовић 1766. записује да „у манастиру има само неколико Срба, а остало су Бугари који не могу да се погоде чији је манастир”. Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца. Крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Аврамовића, познатог књижевника и сликара, у манастиру „живи педесетак монаха, од чега једва по који Србин”.
Везе матице са Хиландаром почиње обнављати кнез Милош Обреновић 1820. године, упућујући новчану помоћ манастиру. Архимандрит Нићифор Дучић записује да је Милош Обреновић заштитио Хиландар 1821. године у Цариграду од „напасти турске војске”. Око 1840. Кнежевина Србија шаље 100.000 гроша, уз обећање кнеза Михаила да ће се „Србија бринути о Хиландару”. У књизи Хиландар у државној политици Краљевине Србије и Југославије, Радмила Радић цитира Саву Хиландарца:
„Уз помоћ бугарског новца обновљен је северни део манастира. И да Бугари не беху тако добротворни, манастир би постао грчки, јер беда беше велика и будућност свакако без наде.”
Из овога се види да претензије на Хиландар нису имали само Бугари.
За време турског ропства, хиландарски калуђери су често стизали у писанију (прошњу) по Србији. Кнез Александар Карађорђевић писанију забрањује, надомешћујући је помоћу од 500 дуката.
Хиландар у XVIII и XIX веку преживљава можда најтеже тренутке од свог настанка.

МАЛИ ГРЕШНИМА, ВЕЛИКИ ПРЕД ГОСПОДОМ

Малобројни српски монаси 1876. године шаљу вапај краљу Милану Обреновићу да српску царску лавру својим ктиторством врати под окриље матице. Краљ Милан узима у заштиту Хиландар и заједно са београдским митрополитом Михаилом покушава да врати манастир српском монаштву. У манастиру је владало право расуло, које доводи до промене и режима живота. Уместо општежића прописаног Типиком Светог Саве и управе игумана, прелази се на идиоритмијско живљење, а управу над манастиром преузимају епитропи.
Услед идиоритмијског начина живљења, након пропалог покушаја враћања општежића, небриге за манастирска добра, немонашког живљења, трговине, лихварења, отимања заједничких манастирских добара, по принципу јачег, долази до огромног задужења Хиландара.
Двадесет првог марта 1896. године у Хиландар стиже краљ Александар Обреновић. Намиривши дугове и рачуне, поново Хиландар враћа у недра српског народа. Краљ Александар Обреновић, уз Мирослављево јеванђеље на дар, постаје и други ктитор српске светогорске светиње. Хиландарци су на пола пута од арсане (пристаништа) подигли чесму као знамење на спасоносну посету краља Александра. Малог пред грешним људским душама, великог пред Господом. На чесми је записано:
„Споменик краља Александра Првог, подигнут у част његовог доласка у српски манастир Хиландар, у коме је пробавио од 21–25. марта 1896. године. Овај споменик са околним виноградом и водоводом подиже, са дозволом братства хиландарског, многим трудом архимандрит Василије Хиландарац 1902. године.”
Међутим, борба са бугарским монасима потрајала је још неколико година. Непосредно након посете краља Александра, како пише владика шабачки Димитрије министру спољних послова Алекси С. Јовановићу, „бугарски агитатори успевају да поколебају непостојано манастирско братство које је очекивало богате поклоне и помоћ манастиру од наше државе”.
Жички епископ Сава, који је у Хиландар стигао 21. октобра 1897, протеран је из манастира. Записао је да је у то време у манастиру боравило 83 калуђера, 7 послушаника и 6 монаха са стране. Из Краљевине Србије било је 7 калуђера, из Бугарске 9, Влаха 4, Руса 1, Чеха 3. Остали монаси су били из облати под турском окупацијом, већином из Старе Србије и Македоније, „отровани бугарашком идеологијом”.
Отказивање гостопримства владици жичком Сави изазвало је прави револт и гнев у Србији. Епископ Мелентија јада се у писму митрополиту Михаилу наводи:
„Е мука ме увати због Хиландара. Е, бруке, е вајне неблагородности и непоштења код оних бугараша. А колико им је чињено! Бог им судио по молитвама Светог Саве и Симеона. Али смо и ми Срби за осуду. Нећемо да благовремено чувамо и очувамо оно што је наше.”

***

Уговор
Финале спаситељске мисије краља Александра Обреновића почиње 30. марта 1900, уговором сачињеним између Краљевине Србије и Српске цркве, с једне, и Хиландара са друге стране:
„Сабор Хиландара са целокупним братством се обавезује да ће примати за своје чланове по два монаха из Србије. Они ће заседати у саборовању као манастирски старци и учествовати равноправно са осталима у ,узимању и давању’. Затим, да у манастирско братство прима Србе који би у Хиландар дошли да се замонаше и тамо да живе. Србија се обавезује да плати сав манастирски спољни дуг, од преко 5.000 турских лира, да даје манастиру годишњу помоћ од 1.000 лира, да се монаси староседеоци не гоне, сем због кривица које заслужују гоњење. Али, уколико монах, из ма којих разлога зажели да сам изађе из манастира, да му је манастир у том случају дужан издати новац који тај монах има уложен под интерес на облигацију. И да се мирски људи који долазе да се монаше и да живе у манастиру примају без разлике народности.”

***

XX век
Краљ Петар Први Карађорђевић тражио је да буде крунисан крај Душанове заставе, која је 1903. стигла из царске лавре са Атоса. Хиландарци су новом краљу подарили икону Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.
Остало је загонетно зашто краљ Александар Карађорђевић никада није посетио Хиландар. Од времена посете његовог оца до посете следећег владара Србије, Слободана Милошевића, 1991, прошло је готово 90 година.

***

Опасан по живот монаха
Након докторских студија у Атини, патријарх Гаврило Дожић стигао је у манастир Хиландар, где је 1909. године постављен за секретара. У манастирском архиву нешто доцније је остало забележено да је тадашњи архимандрит Гаврило, изнервиран неким немонашким поступком једног од сабраће, на њега насрнуо песницом. У записнику са Сабора хиландарских стараца остало је записано – опасан по живот монаха.